Kritika sarajevskog malograđanstva nekada mi je bila nasušnja potreba. Nikakvo čudo. Ispostavilo se da je upravo igrom protiv malograđanskih idiotskih normi i mejnstrima i malograđanskom reakcijom na benigne istupe takve igre, još jednom razgoljen mit o Sarajevu kao otvorenom i pluralnom velegradu. Pa ipak, valja u cijeloj toj čorbi užasa prirodati još jedan, dosta opravdano, generliziran lik: Podivljalog seljaka u teži za prilagođavanjem. Isto priglupo malograđanstvo koje patološki prezire provincijalce i seljake, zapravo je najpovoljniji habitat za evoluciju svih naužasnijih formi manifestacija provincijalnih, bespotrebnih, ali, očigledno, nasušnjih, kompleksa. Kada malograđanin lupeta o nedostižnim vrijednostima svojih petnaestak ulica, iskopleksirani provincijalac ga, najčešće, neće poslati u kurac, kako i spada, već otvoreno ili potajno, polumrzilački, obožavati, želeći da i on bude petnaestoulični neko. Kada mu to nakon određenog vremena uspije i kad