1. Sveti Grigorije Nazijanski, zaštitnik vladarske kuće Kotromanića
Jedna od najpoznatijih invokacija bosanskog srednjovjekovlja jeste ona iz povelje bana Stjepana II Kotromanića (14. vijek), knezu Grguru Stjepaniću koja glasi: вɑ ʜмє ω т ць ʜ сʜɴь ʜ свєтʜ дχ̅ɑ̅ ɑʒɑ свєтʜ гρьгƔρь ɑ ʒовомь Бɑɴь стʜпɑɴь по мʜʌостʜ Божʜωʜ гɴ̅ь̅ всʜмь ʒємʌьмь Босьɴьсκʜмь ʜ соʌьсκʜмь ʜ Ɣсρьсκʜмь ʜ доɴʜмь κρьємь ʜ χмьсκʜє ʒємʌʜ гд̅ɴ̅. (Thalloczy IV, GZM, XVIII/1906, 406-407) Njena posebna zanimljivost je u tome što ban Stjepan naziva najprije “svetim Grgurom”, a tek “zovom” ban Stjepan. Pokojni Dubravko Lovrenović u ovakvoj invokaciji, nije sagledavao samo činjenicu da je sveti Grgur, odnosno Grigorije Nazijanski bio zaštitnik vladarskog doma Kotromanića, odnosno krsno ime/slava ove porodice, već i vladarsku ideologiju, prema kojoj je bosanski ban, zapravo sveti Grgur na zemlji. To jeste da se radi o sličnoj ideologiji iz Hilandarske povelje Stefana Prvovjenčanog (13.vijek), prema kojoj “у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима… утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.”
Prema toj koncepciji, zemaljska feudalna hijerarhija je odraz nebeskog poretka, pa tako i gospodar kao bosanski ban, predstavlja zemaljskog eksponenta određenog sveca, koji se mistično “materijalizira” u vladarevoj ličnosti, dajući mu nebeski legitimitet. Pa ipak, jedan od, nedavno otkrivenih natpisa sa stećaka na desnoj strani Drine, mogao bi djelimično proširiti, a djelimično i osporiti ovu koncepciju. Radi se o nadgrobnom spomeniku Stojana Ivanovića, skutonoše iz Klenja koji je datiran u drugu polovinu 15. vijeka, prije pada Smedereva i glasi ovako:
Jedna od najpoznatijih invokacija bosanskog srednjovjekovlja jeste ona iz povelje bana Stjepana II Kotromanića (14. vijek), knezu Grguru Stjepaniću koja glasi: вɑ ʜмє ω т ць ʜ сʜɴь ʜ свєтʜ дχ̅ɑ̅ ɑʒɑ свєтʜ гρьгƔρь ɑ ʒовомь Бɑɴь стʜпɑɴь по мʜʌостʜ Божʜωʜ гɴ̅ь̅ всʜмь ʒємʌьмь Босьɴьсκʜмь ʜ соʌьсκʜмь ʜ Ɣсρьсκʜмь ʜ доɴʜмь κρьємь ʜ χмьсκʜє ʒємʌʜ гд̅ɴ̅. (Thalloczy IV, GZM, XVIII/1906, 406-407) Njena posebna zanimljivost je u tome što ban Stjepan naziva najprije “svetim Grgurom”, a tek “zovom” ban Stjepan. Pokojni Dubravko Lovrenović u ovakvoj invokaciji, nije sagledavao samo činjenicu da je sveti Grgur, odnosno Grigorije Nazijanski bio zaštitnik vladarskog doma Kotromanića, odnosno krsno ime/slava ove porodice, već i vladarsku ideologiju, prema kojoj je bosanski ban, zapravo sveti Grgur na zemlji. To jeste da se radi o sličnoj ideologiji iz Hilandarske povelje Stefana Prvovjenčanog (13.vijek), prema kojoj “у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима… утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.”
Prema toj koncepciji, zemaljska feudalna hijerarhija je odraz nebeskog poretka, pa tako i gospodar kao bosanski ban, predstavlja zemaljskog eksponenta određenog sveca, koji se mistično “materijalizira” u vladarevoj ličnosti, dajući mu nebeski legitimitet. Pa ipak, jedan od, nedavno otkrivenih natpisa sa stećaka na desnoj strani Drine, mogao bi djelimično proširiti, a djelimično i osporiti ovu koncepciju. Radi se o nadgrobnom spomeniku Stojana Ivanovića, skutonoše iz Klenja koji je datiran u drugu polovinu 15. vijeka, prije pada Smedereva i glasi ovako:
“A se leži rab Božji vrač Kuzman i Damjan, a u ime Stojan Ivanović, skutonoša…”(Emina Zečević, Mramorje - stećci u Zapadnoj Srbiji, Beograd 2005, str. 75).
Pokojnik se dakle, baš kao i ban Stjepan II nazvao slugom Božjim i imenom svoga sveca zaštitnika, odnosno krsne slave, ili krsnog imena svetih vrača (ljekara), Kuzme/Kuzmana i Damjana. Budući da Stojan Ivanović nije bio vladar, već “skutnik”, odnosno “skutonoša”, to implicira da ovo imenovanje nema toliko veze sa vladarskom ideologijom, koliko sa običajem da se vlastitom imenu dodaje “krsno” ime odnosno, ime porodične slave, te da je istovjetan običaj postojao sa obe strane Drine, bez obzira na vjerska razmimoilaženja.
Коментари
Постави коментар